Više od polovine veka je prošlo kako je završen Drugi svetski rat a još uvek se vode rasprave o tome da li su Romi bili žrtve holokausta. U našoj zemlji, radova koji se bave ovom temom gotovo da nema, autori, uglavnom, samo usputno pominju zločine koji su izvršeni nad Romima. Upravo to je razlog nastanka ovog rada jer žrtve ne smeju biti zaboravljene, naročito ako se radi o pripadnicima naroda koji već vekovima žive sa nama, ili bolje reći pored nas, i koji su stradali samo zbog toga što su proglašeni „nižom rasom“.

Tačan broj poginulih Roma nije poznat, jer živeći na marginama evropskih društava, nisu ni ulazili u zvanične statistike. Pretpostavlja se da je broj njihovih žrtava veći od pola miliona. U Srbiji, takođe, ne postoje zvanični podaci. Prema nekim procenama broj nastradalih je oko 12.000.
Razlog što nije poznat tačan broj poginulih nije samo zbog toga što ne postoje zvanične statistike, već i zato što ne postoji stvarno interesovanje da se sazna. To najbolje potvrđuju reči Ernesta Rinalda, Roma iz Salamanke, logoraša Buhenvalda:

“240.000 mrtvih, to je ipak mnogo. Na kraju rata su mi rekli milion mrtvih. 240.000 je mnogo! A Cigani to ne znaju. Ali stvari se danas menjaju. Mnogi žele upoznati svoju istoriju. Deca idu u školu. S nomadizmom će biti gotovo za pedeset godina. Onda će drugi pisati istoriju našeg naroda. Naših patnji. 240. 000 mrtvih, to je mnogo, ali to nije ništa šta se s nama događalo posle dolaska iz Indije. Jednog će dana moja deca otići u Indiju. Nije to ništa, jer su nas uvek ubijali. I bez kažnjavanja. Nemci su bili kažnjeni, jer su izgubili. Da su dobili ceo bi im svet aplaudirao. Niko ne voli Cigane. Niko se ne zanima za Cigane. Danas je bolje, ali na nas se uvek popreko gleda. Kada bi znali za naše mrtve, naših 240. 000 mrtvih, ili jedan milion, to ne menja stvar, drugačije bi na nas gledali. Zaboravlja se da smo ljudi, kao oni. Jednostavno. Nakon svega što se dogodilo, imamo pravo da živimo kao drugi. Na slobodi. Kao Cigani.”

Danas su prisutne tvrdnje da Romi nisu proganjani iz rasnih već iz društvenih razloga. Izgovor, koji je često prisutan jeste da su oni bili poslati u logore kao kriminalci i asocijalni, drugim rečima da su sami krivi za to što im se desilo. Nažalost, ovo shvatanje je veoma rašireno, kako u svetu, tako i kod nas.
U našoj zemlji se o ovom pitanju uglavnom ćuti, što čini da ti događaji dobiju još tragičniju dimenziju. Kao dobar primer se može navesti to što se u knjizi Otpor u žicama, koja sadrži svedočenja logoraša, u poglavlju o logoru Sajmište koji su priredili Lazar Ivanović i Mladen Vukomanović, Romi uopšte ne pominju.

Takođe, u mnogim radovima, kao žrtve nemačkih odmazdi nad taocima, uglavnom se navode samo Srbi. Važno je reći i to da u Enciklopediji Jugoslavije, u izdanju iz 1983.g., uopšte ne postoji odrednica “Romi”, i to da se oni ne pominju čak ni u tekstu o manjinama, iako je 1977.g. Komisija za ljudska prava u Ženevi izdala Rezoluciju po kojoj su Romi indijska istorijska, kulturna i jezička manjina, i da shodno tome, uživaju zaštitu i prava koja su utvrđena dokumentima Ujedinjenih Nacija. U istoj enciklopediji, u izdanju iz 1961.g., pod odrednicom “Cigani,” stoji kratak tekst o njihovoj istoriji, a što se tiče njihovog stradanja u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije, navedeno je samo sledeće:

“Nemački okupatori i njihove domaće sluge masovno su uništavali Cigane u koncentracionim logorima. Na teritoriji Hrvatske, spaseni su samo oni koji su se zatekli na oslobođenoj teritoriji” .

Svuda u svetu, kao i kod nas, ekstremne desničarske snage ponovo vrše zločine nad ovim narodom. Da bi se to sprečilo, neophodno je vratititi se u prošlost i učiniti sve da žrtve rasističke ideologije budu priznate, ali i obeštećene. Romi, kao narod, dobili su malo, gotovo ništa po osnovu reparacija za ratne zločine koji su izvršeni nad njima, od vlade bilo koje evropske države.

Švajcarski Specijalni fond za žrtve holokausta, 24.08.1998.g., doneo je odluku da samo oni Romi koji su bili u logorima tokom Drugog svetskog rata, imaju pravo na novac iz ovog fonda, i pored prethodne izjave da će fond dati materijalno obeštećenje svim osobama koje su bile proganjane iz rasnih, religijskih, političkih i drugih razloga, kao i svima onima koji su na bilo koji način bili žrtve holokausta. Ovaj fond je osnovala glavna Švajcarska banka 1997. g. posle kritika da je švajcarska država ostvarivala veliki profit za vreme rata. Prva isplata romskim žrtvama iz ovog fonda je data 1997.g., kada su nemački Romi dobili 2.420 maraka po osobi. Takođe, nemačka vlada je isplatila Romima, ali samo nemačkim državljanima, 3.000 maraka po osnovu reparacija . To je sve što se tiče obeštećenja.
12.01.1998.g. vlada Nemačke je objavila da je osnovala fond od 200 miliona nemačkih maraka za isplatu onima koji su preživeli holokaust, ali je naglasila da novac neće biti isplaćivan ne-jevrejskim žrtvama, kao što su Romi i homoseksualaci .
1985.g. gradonačelnik Darmštata, Ginter Metzger, je izjavio pred Centralnim većem nemačkih Sinta i Roma da je njihov zahtev da se i romske žrtve priznaju, naneo uvredu žrtvama holokausta .
Ovakve odluke i izjave najbolje svedoče o današnjem odnosu prema Romima i njihovim žrtvama, odnosno o tome da se gotovo ništa nije promenilo u pogledu tog odnosa. Romi i njihovi zahtevi se i dalje ignorišu, kao i pre pedeset godina, kada nijedan Rom nije pozvan da svedoči na Nirnberškom procesu u ime svog naroda , iako su Romi, zajedno sa Jevrejima, bili osuđeni na uništenje u “konačnom rešenju”.

Prvi deo ovog rada daje kratak prikaz istorije Roma, od njihovog doseljavanja na Balkan do početka Drugog svetskog rata. Drugi deo se bavi fašističkom ideologijom rase i time kako je ona bila prihvaćena u Srbiji, dok treći prikazuje stradanje Roma u okupiranom Beogradu i u logoru na Sajmištu. Nažalost, nedostatak izvorne građe i literature je onemogućio da svaka od ovih tema bude bolje obrađena.
Izvorna građa je nesistematizovana i rasuta po različitim arhivima. U Arhivu Vojnoistorijskog Instituta, Nedićevom fondu, mogu se naći podaci koji se odnose na ovu temu, ali oni su fragmentarni i nedovoljni. Nemački fond, iste ustanove, pruža veliki broj podataka, ali sadržaj većine dokumenata nije preveden sa nemačkog jezika. Zato se u Zborniku dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, mogu naći dokumenti nemačkih okupacionih vlasti, odnosno objavljeni deo građe ovog fonda.
U Istorijskom Arhivu Beograda, značajna je zbirka M.G. - sećanja zatočenika logora Sajmište, zbirka plakata i fotografija, i fond opštine grada. Iz plakata, uostalom, kao i iz onovremene štampe i svih sredstava propagande, može se videti da su tadašnje vlasti Jevreje stavljali na prvo mesto kao svoje neprijatelje. Razlog toga je što su Jevreji, u međuratnom periodu, zauzimali značajne položaje u srpskom društvu, i bili nosioci privrednog života. Romi se, pak, retko pominju, jer oni su bili isključeni iz državnog i društvenog života, pa se stoga, verovatno smatralo da njihovo ubijanje neće izazvati veće nezadovoljstvo u narodu. U zbirci M.G. nalaze se izjave samo tri pripadnika romskog naroda - Pavla i Milorada Dekića i Stevana Kostića. Sve tri su date osamdesetih godina prošlog veka. Postavlja se pitanje zašto ih nema više, i zašto su uzete tako kasno kada je veliki broj očevidaca događaja već umro. U istom arhivu se čuvaju i logorske knjige Banjičkog logora. U njima nema spiskova ubijenih Roma, jer oni su najčešće vođeni na streljanje bez prozivke imena, već samo uz naredbu: “Svi Cigani napolje”. Logorska administracija se nije trudila da zavede njihovu nacionalnost.

Dragoceni podaci se mogu naći i u Arhivu Jevrejskog istorijskog muzeja, takođe, sećanja logoraša i izjave svedoka date Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, ali i tu ne postoje izjave Roma.
Onovremena štampa, isto tako predstavlja značajan izvor informacija.
Domaća literatura je vrlo siromašna podacima o ovoj temi, za razliku od strane. Nažalost, strana literatura je nedostupna, pošto se kod nas jako malo radi na prevođenju i izdavanju radova ove i slične tematike.
Danas je u svetu sve prisutnija tendencija, zahvaljujući pre svega zajedničkim naporima jevrejskih i romskih udruženja, da sve žrtve holokausta imaju jednak tretman, odnosno, da svaka žrtva holokausta bude priznata kao takva, bez obzira da li je pripadnik jevrejskog ili romskog naroda. Kod nas, to još uvek nije slučaj.
Kao što je na početku navedeno, naši autori samo usputno pominju zločine nad Romima. Verovatno je razlog to što ovaj narod još uvek živi na margini našeg društva, što još uvek nije dovoljno emancipovan, možda dovoljno “važan”, da bi se neko bavio tom temom. Ipak, u poslednjih nekoliko godina vide se neki pozitivni pomaci u tom pogledu, ali prvenstveno zahvaljujući zalaganju romskih udruženja u Srbiji.

1995.g. u Beogradu je osnovana Romska izdavačko-informativna organizacija “Rrominterpress”, čiji je osnovni cilj upotpunjavanje praznina u oblasti informativne i izdavačke delatnosti na romskom, kao i tretiranje svih pitanja i problema vezanih za Rome. Za sada, ovo je jedina organizacija ovakve vrste u Jugoslaviji. Do danas, ova organizacija je pokrenula sledeća izdanja: “Romano Lil” (Romske novine); “Chavrikano Lil” (Dečje novine); “Romološke studije”; “Khrloe Romengo” (Glas Roma); edicija “Posebna izdanja” i “Romano Them” (Svet Roma). Nažalost, delatnost ove organizacije i pored toga što ona postoji već sedam godina, nije poznata široj javnosti.
Jedini radovi naših autora, koji opširnije govore o stradanju Roma u okupiranoj Srbiji jesu – Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941-1944.. autora Milana Koljanina, i Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944., autora Venceslava Glišića. Tatomir Vukanović, u svom delu Romi (Cigani) u Jugoslaviji, iako prati istoriju Roma na našim prostorima od dolaska pa sve do osamdesetih godina prošlog veka, o njihovom stradanju u Drugom svetskom ratu, navodi svega nekoliko rečenica.
Rajko Đurić, u svojim radovima objavljenim u našoj zemlji, uglavnom se bavi kulturnom istorijom Roma, kao i njihovim društvenim položajem danas.
Prvi rad koji za centralnu temu ima stradanje romskog naroda jeste autora Dragoljuba Ackovića, Ašunen Romalen, Slušajte ljudi, objavljen 1996.g. Ali sam autor je pripadnik romskog naroda, a izdavač knjige je Rrominterpress, čiji je on glavni i odgovorni urednik, tako da se ne može reći da je u našem društvu došlo do pozitivnih promena u pogledu odnosa prema Romima, već da se romski narod u našoj zemlji polako emancipacie.