Naredni tekst je nastao u okviru projekta ''Dijalog sa tobom i sa samim sobom" koji sprovodi Romski Medijski Servis uz porsku Ministarstva kulture i informisanja.
Šabat, dvadesetpetočasovni praznik u jevrejskoj tradiciji i praksi, dešava se svakih nedelju dana i predstavlja jednu od najvećih jevrejskih svetkovina. Kao što to rabin Abraham Jošua Hešel kaže,[1] Šabat opstaje i iznova se ukazuje kao hram u vremenu, odnosno kao posvećeni vremenski odvojak, dan posvećen zastanku, molitvi, prijateljima, porodici i najdražima, što ga čini specifičnim odmorom od pritiska svakodnevnih obaveza i aktivnosti kojima smo okupirani tokom redovnih radnih dana. Gde god se nalazili, počevši od petka, od zalaska sunca, pa do subote nešto iza zalaska sunca, Jevrejke i Jevreji različitih religioznih, kulturalnih i društvenih navika obeležavaju Šabat kao dan sećanja na Stvaranje sveta, i kao dan sećanja na Izlazak iz Egipta.
Kao što je to u Tori opisano,[2] Šabat je dan podsećanja na sedmodnevni proces Stvaranja sveta, od kojih je dan odmora, sedmi dan – Šabat, jednako važan i konstitutivan, baš kao i „radni“, stvaralački dani. U ovom smislu Šabat podseća na partnerstvo Boga i čoveka u stvaranju sveta, gde se, stvarajući svoj, bolji svet od dana do dana, čovek podseća na to do koje su mere zastanak, odmori regeneracija važni za nastavak aktivnosti koje slede od nedelje do nedelje. Naime, kao što je Bog, prema Tori, stvarao svet tokom šest dana, „i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini“,[3] tako je i čoveku dato da prati taj ritam i da odmori svakog sedmog dana u nedelji, kao bi reevaluirao svoj rad, ali i kako bi razumeo da je sve što možemo da učinimo i stvorimo tokom jednog dana i jedne nedelje – sasvim dovoljno, ma koliko poslova ostalo nedovršeno od nedelje do petka. Šabat nas, stoga, uči da je u redu napraviti pauzu i odmoriti, bez obzira na složen ritam svakodnevnice, obaveza, rokova i očekivanja. Tako je Šabat, za svakog savremenog čoveka, uvek predstavljao utočište od nimalo lakih zahteva radne nedelje i ukazivao mu na pravo na posvećeni, božanski inspirisan, opravdan i nužan odmor.
Drugi aspekt Šabata odnosi se na sećanje na Izlazak iz Egipta. U Tori je zapovest o Šabatu data odmah nakon Izlaska iz Egipta.[4] Šabat je, dakle, pored dana zastanka i odmora, podsećanje na važnost dosezanja slobode od ropstva – nekadašnjeg, egipatskog, ali i svakog savremenog ropstva, koje vrlo lako može uključiti i ropstvo navikama, brzom radnom ritmu i zahtevima nadređenih. Zbog toga Šabat predstavlja i osu ravnopravnosti unutar jevrejskog kulturalnog sveta. Naime, na Šabat smo svi ravnopravni – bili mi zaposleni ili poslodavci, podređeni ili nadređeni – na Šabat smo na jednak način, kao ljudi koji su stvoreni da budu jednaki, oslobođeni uobičajenih uloga, etiketa i zahteva koji prate jednu radnu nedelju. Ovaj aspekt Šabata je bio posebno važan u istorijskom periodu za koji je bio vezan sistem robovlasničkih odnosa, budući da su na Šabat, prema Tori, apsolutno svi ravnopravni u pravu na odmor, bez obzira na klasnu pripadnost.[5] Dakle, čak i u najopresivnijem kontekstu, Šabat predstavlja zapovest – svima, a posebno nadređenima, da se sete suštinske ravnopravnosti čoveka u odnosu na čoveka koja poziva na jednako obezbeđivanje mogućnosti odmora i praznovanja. Šabat tako postaje sećanje na slobodu koja je data svakom čoveku ponaosob u trenutku Stvaranja.
Šabat počinje paljenjem sveća, uz blagoslov Bogu koji je ostavio zapovest o paljenju sveća – svetla na Šabat. Šabat je, po sebi, neka vrsta svetlosti koja, uz mirise aromatičnog bilja i iskustvo mira, molitve i svečanih obroka treba da opstane tokom narednog radnog perioda, sve do sledećeg dana odmora i slobode. Šabat se obično provodi u krugu najbližih, uz večernju, jutarnju i popodnevnu molitvu i tri svečana obroka koji se pripremaju dan unapred i održavaju toplim, kako bi Šabat bio oslobođen svake pripreme, opterećenja i rada. Posebno svečan element obroka predstavljaju hale – dva upletena obredna hleba koja sećaju na manu, hranljivu namirnicu koju je Bog ostavljao Jevrejima tokom perioda lutanja po pustinji. Svakog dana, naime, Bog bi ostavljao po jednu manu svakoj osobi, a petkom bi ostavio po dve – jednu za petak, a jednu za Šabat, dan kada se i Bog, a samim tim i ljudi, odmaraju.[6] Hala ima slatkast ukus, kako bi podsećala na slast dana zastanka i slobode, odnosno na slast Šabata.
Kao što se na svečan način obeležava ulazak Šabata – paljenjem sveća i blagoslovom, tako se na svečan način Šabat i ispraća, obredom koji se zove havdala. Tokom obreda havdala pali se višestruko upletena sveća koja odaje posebno jaku svetlost, a prisutni uživaju u ukusu vina i u mirisima aromatičnog bilja, te tako, osim umom, i telom, asocijativno, pamte blagodet Šabata i nose deo tog posebnog mira u nedelju koja predstoji. Cikličnost Šabata tako u jevrejsku svakodnevnicu unosi radost, čak i tokom naporne radne nedelje, te izaziva iščekivanje ponovnog osećaja celovitosti koju Šabat pruža – baš kao na dan zastanka od Stvaranja Sveta i na dan dosezanja slobode. Možda su upravo zastanak, odmor i sloboda ujedno i najdragocenije tekovine jevrejske istorijske mudrosti o kojima Šabat svedoči i danas.
Comments